Za nedelju dana vekna hleba u Bosilegradu poskupela je za 10 do 20 dinara. Danas se prodaje po 90, 100, pa i 120 dinara za domaći hleb dok u susednim, ekonomski daleko jačim opštinama Surdulica i Leskovac ista vekna košta 80 do 85 dinara. Analiza cena pšenice, brašna i zvanično propisanih troškova proizvodnje pokazuje da razlika teško može da se objasni samo poskupljenjem sirovina.
Tokom protekle nedelje pekare u Bosilegradu su, jedna za drugom, izmenile cenovnike. Vekna hleba koja je do tada koštala 80 dinara, poslednja opštinska u Pčinjskom okrugu, sada se prodaje za 90, a u pojedinim pekarama i za 100 dinara. Domaći hleb, koji je uvek bio nešto skuplji, popeo se na 120 dinara.
Vlasnici pekara poskupljenje pravdaju rastom troškova same proizvodnje brašna, energije, ambalaže i radne snage. To je objašnjenje koje se poslednjih godina redovno čuje širom Srbije, a i zvanični podaci ga delimično potvrđuju: Unija pekara Srbije je početkom 2026. godine tražila i dobila povećanje maksimalne cene regulisanog hleba, pravdajući to, između ostalog, rastom minimalne zarade od 10,1 odsto. Pitanje je, međutim, da li ti isti troškovi u Bosilegradu rastu brže i više nego u ostatku zemlje ili je razlika negde drugde.
Da bi se cena iz Bosilegrada stavila u kontekst, obiđeno je nekoliko marketa i pekara u susednim opštinama Surdulica i Leskovac. Rezultat je na prvi pogled paradoksalan: u oba mesta vekna hleba se kreće od 80 do 85 dinara dakle jeftinije ili tek neznatno skuplje nego što je bosilegradska cena bila pre poslednjeg poskupljenja, i osetno jeftinije od sadašnjih 90 do 100 dinara.
Paradoks je u tome što su Leskovac i Surdulica ekonomski neuporedivo jači od Bosilegrada. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za januar 2026, prosečna neto zarada u Leskovcu iznosila je 93.403 dinara, a u obližnjem Vranju 94.954 dinara i jedna i druga znatno ispod republičkog proseka od 118.429 dinara, po čemu ova dva grada uostalom slove za jedne od najsiromašnijih u Srbiji van juga zemlje. Bosilegrad, opština od svega 6.065 stanovnika (popis 2022), sa granicom prema Bugarskoj, spada u još niži razred: prema analizama regionalnog razvoja, Bosilegrad i susedni Dimitrovgrad imaju veću nezaposlenost i manji ekonomski učinak po glavi stanovnika od proseka Srbije, uz slabu saobraćajnu infrastrukturu i decenijski demografski pad sa nekadašnjih 18.816 stanovnika 1948. godine na svega šest hiljada danas.
Drugim rečima: opština čiji su građani u proseku sirotiji plaća skuplji hleb od gradova gde su plate primetno veće. To otvara pitanje da li je reč o objektivno višim troškovima poslovanja u malom, izolovanom mestu – manji obim prodaje po pekari, transport sirovina do udaljene granične opštine, odsustvo veće konkurencije koja bi držala cene niže ili jednostavno o tome da manje tržište lakše prihvata veće marže jer kupci nemaju alternativu.
Da bi se ta pitanja proverila, pogledani su zvanični i tržišni podaci o sirovinama od kojih hleb nastaje.
Na Produktnoj berzi, pšenica se u prvoj nedelji avgusta 2026. trgovala po 20,50 dinara po kilogramu bez PDV-a cena koja je, prema poljoprivrednim izvorima, pod pritiskom i bliska troškovima proizvodnje, pa čak i ispod njih za mnoge poljoprivrednike.
Cena brašna je, za razliku od pšenice, direktno regulisana državnom uredbom koja važi do 31. avgusta 2026. Za brašno tipa T-500, koje se najčešće koristi za beli hleb, propisana je maksimalna proizvođačka (veleprodajna) cena od 40,90 dinara po kilogramu i maksimalna maloprodajna cena od 49,99 dinara po kilogramu za pakovanja do jednog kilograma. Za brašno T-400 te cene iznose 45 i 54,99 dinara.
Paralelno s tim, država je propisala i maksimalnu cenu takozvanog socijalnog hleba (poznatog pod imenom „Sava“, pravljenog od brašna T-500, težine 500 grama): od 31. januara 2026. on sme da košta najviše 65 dinara u prodavnici, dok je zvanično utvrđena proizvođačka cena dakle sav trošak pekare, ne samo sirovina 55,74 dinara. To je već treće povećanje te cene u kratkom periodu: sa 59 dinara krajem 2024, preko 62 dinara krajem 2025, do sadašnjih 65.
Iz ovih zvaničnih brojki moguće je sastaviti realan preračun troška proizvodnje jedne vekne, polazeći od standardnog pekarskog prinosa: iz kilograma brašna, uz dodatu vodu (oko 60% mase brašna), kvasac i so, a nakon fermentacije i gubitka vlage pri pečenju, dobija se otprilike 1,35 do 1,45 kilograma pečenog hleba.
| Stavka | Iznos |
|---|---|
| Cena pšenice (produktna berza, avgust 2026) | 20,50 din/kg |
| Propisana proizvođačka cena brašna T-500 | 40,90 din/kg |
| Brašno potrebno za veknu od 500 g (~342 g) | ≈ 14 dinara |
| Zvanična proizvođačka cena celog hleba od 500 g (sve: brašno, kvasac, energija, rad, ambalaža) | 55,74 dinara |
| Propisana maks. maloprodajna cena hleba od 500 g | 65 dinara |
| Cena vekne u Bosilegradu (nova) | 90–100 dinara |
| Cena domaćeg hleba u Bosilegradu | 120 dinara |
| Cena vekne u Surdulici/Leskovcu | 80–85 dinara |
Iz tabele se vidi da sam trošak brašna čini svega oko petine do četvrtine ukupne cene proizvodnje hleba ostatak od otprilike 42 dinara po vekni od 500 grama odlazi na kvasac, so, energiju za peć, radnu snagu, ambalažu i amortizaciju opreme, prema zvaničnom obračunu na osnovu kog je Vlada odredila cenu socijalnog hleba. Čak i kada se uzme u obzir da bosilegradski hleb verovatno nije identičan regulisanom tipu „Sava“ (moguće je da je reč o težoj vekni ili drugačijoj recepturi, koja zakonski ne mora da prati taj cenovni okvir), razlika je upadljiva: cena od 90 do 100 dinara u Bosilegradu je viša ne samo od maksimalne propisane maloprodajne cene regulisanog hleba u ostatku Srbije (65 dinara), nego i od njegove pune, zvanično priznate proizvođačke cene (55,74 dinara) – dakle od iznosa koji, prema državnom obračunu, pokriva baš sve troškove pekare, uključujući i deo profita.
Prema istom pekarskom prinosu (1,35–1,45 kg hleba po kilogramu brašna), od 2 kilograma brašna dobija se između 2,7 i 2,9 kilograma pečenog hleba. To je dovoljno za pet do šest standardnih vekni od po 500 grama – veličine kakvu ima regulisani hleb ili za tri do četiri veknu težeg, „domaćeg“ hleba od 700 do 800 grama, kakav se najčešće prodaje u bosilegradskim pekarama po 120 dinara. Ako se ta domaća vekna naplaćuje po 120 dinara, to znači da se od jedne kese brašna od 2 kilograma (nabavna vrednost, po propisanoj proizvođačkoj ceni, oko 82 dinara) naplaćuje između 360 i 480 dinara gotovog hleba – razlika koja, i uz uračunate ostale troškove proizvodnje, ostavlja prostor za pitanje koliko je stvarno opravdana visina marže u odnosu na susedne opštine.
Ni ovi podaci sami po sebi ne dokazuju da bosilegradske pekare naplaćuju neopravdano visoku maržu moguće je da manji obim prodaje, veći troškovi transporta sirovina do granične opštine ili odsustvo jače konkurencije zaista podižu trošak po vekni više nego u većim gradovima. Ali činjenica da najsiromašnija opština u regionu plaća hleb skuplje nego ekonomski jače Surdulica i Leskovac, i da ta cena premašuje i zvanično utvrđenu punu proizvodnu cenu uporedivog hleba u ostatku Srbije, zaslužuje dalju proveru uvidom u kalkulacije samih pekara, a ne samo u njihovo pozivanje na „rast troškova proizvodnje“.
