U okviru projekta „Roditeljstvo bez prepreka – Podrška socijalno ugroženim porodicama u Bosilegradu“, koji je podržan od strane Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, istražena je i prikazana realna slika socijalno ugroženih porodica u Bosilegradu. Opština Bosilegrad, na krajnjem jugoistoku Srbije, spada među najsiromašnije i najnerazvijenije u zemlji. Socijalno ugrožene porodice u Bosilegradu i okolini i dalje se suočavaju sa brojnim izazovima. Neki od ključnih problema i potreba ove populacije su:
• Hronično siromaštvo i niska primanja: Većina porodica u evidenciji Centra za socijalni rad živi ispod linije siromaštva. Socijalna davanja su nedovoljna da pokriju sve životne troškove, pa se mnogi bore da obezbede osnovno: hranu, ogrev, odeću, školski pribor za decu. U udaljenim selima posebno je izražen nedostatak ekonomskih prilika: ljudi preživljavaju od male poljoprivrede, sakupljanja drva ili pomoći rodbine. Međugeneracijsko siromaštvo je primetno, siromaštvo se često „nasleđuje“, jer deca odrastaju u lošim uslovima, sa ograničenim mogućnostima za obrazovanje i napredak.
• Nezaposlenost i nedostatak održivih izvora prihoda: U opštini praktično nema većih poslodavaca; javni sektor i nekoliko malih firmi zapošljavaju ograničen broj ljudi. Mnogi odrasli članovi ugroženih porodica su dugoročno nezaposleni. Usled toga, odlazak stanovništva je veliki, mladi koji mogu, odlaze u veće gradove ili inostranstvo u potrazi za poslom, ostavljajući za sobom stare roditelje. Za one koji ostaju, potreban je razvoj programa aktivne politike zapošljavanja (obuke, subvencije za samozapošljavanje, podrška socijalnom preduzetništvu). Neke inicijative već postoje, ali su potrebe daleko veće od trenutnih kapaciteta.
• Teška dostupnost usluga zbog razuđenosti terena: Mnoge ugrožene porodice žive u planinskim selima, daleko od opštinskog centra. Loša putna infrastruktura, nedostatak prevoza i zimi neprohodni putevi znače da do njih teško stižu i socijalni radnici i lekari. Ovo stvara potrebu za mobilnim servisima, redovnim obilascima terena vozilom, kućnom dostavom pomoći i sličnim oblicima podrške.
• Socijalna isključenost i psihološke posledice: Život u dugotrajnoj oskudici ostavlja posledice na mentalno zdravlje, javljaju se apatija, beznađe i depresija kod članova porodica. Deca iz takvih sredina mogu osećati sram i biti stigmatizovana. Zbog toga postoji potreba za psihosocijalnom podrškom, češćim terenskim radom socijalnih radnika, savetovalištima za porodicu i psihološkom podrškom deci u školi.
• Infrastrukturni problemi i stambeni uslovi: Mnoge ugrožene porodice žive u starim, trošnim kućama bez adekvatne infrastrukture (kupatila, izolacije, često bez vode). Zimi su troškovi grejanja veliki, a neke kuće nisu bezbedne ni zdrave za stanovanje. Potrebni su programi stambene podrške, sanacija ili izgradnja boljeg smeštaja za najugroženije (bilo kroz državni socijalni stan, bilo kroz donacije građevinskog materijala). Za sada takvi programi u Bosilegradu uglavnom nisu sprovođeni, izuzev sporadičnih donacija poput obezbeđivanja ogreva ili popravke krova nakon nevremena.
Ukratko, izazovi su višestruki: siromaštvo je duboko i višedimenzionalno, a institucionalni kapaciteti ograničeni. Iako se situacija postepeno popravlja kroz projekte poput razvoja infrastrukture, formiranja mobilnih timova i sličnih inicijativa, potrebe ugroženih porodica i dalje prevazilaze postojeću pomoć. Neophodno je nastaviti i proširiti kako državne, tako i nevladine programe, kako bi se ovim ljudima pružila održiva podrška, od materijalne sigurnosti do potpune socijalne integracije.
